Na more idem iskljuÄivo van sezone, a jul i avgust viÅ¡e volim da iskoristim da obiÄem neke hladnije krajeve, koje zimi verovatno ne bih ni podnela. Tako mi se ovog avgusta desila Å kotska.
Doživela sam je u tri koraka. Prvi je bio - Glazgov.
DoÄekao me je s reputacijom sivog grada u kojem uvek pada kiÅ¡a, ali s pravim proleÄskim suncem, velikim, zelenim parkovima (u kojima je priroda obuzdana taman toliko da se ne vode kao Å¡uma) i muralima koji su izvirivali na svakom ÄoÅ¡ku ÄineÄi ulice mnogo zanimljivijim nego Å¡to bi se reklo na prvi pogled.
VeÄ u prvoj Å¡etnji centralnom peÅ¡aÄkom zonom (Buchanan Street) dobila sam onu osnovnu dozu Å kotske koju znamo iz filmova - deÄaci u plavim kiltovima svirali su gajde na ulici, lik na klupi "ljuÅ¡tio" je viski, figure Å kotskih terijera rasute su po gradu, a sa svih reklama posmatrale su me one njihove prelepe krave sa Å iÅ¡kama.
Ipak, nacionalna životinja Å kotske je - jednorog, biÄe iz keltske mitologije koje simbolizuje snagu i Äistotu, a biljka je Äkalj - neÅ¡to kao ÄiÄak, bodljikavo i s ljubiÄastim cvetom, a vezuje se za legendu gde je neprijatelj nagazivÅ¡i na jedan jauknuo i razbudio Å kotsku vojsku.
Brzo sam shvatila da sa Å kotima neÄu mnogo Äaskati, niÅ¡ta ih ne razumem, ali mi se svideo stav, kreativnost ve misal za humor. Ilustracija bi mogla da bude statua vojvode od Velingtona, gde je njegovom konju dodat rog, a jahaÄ na glavi nosi nekoliko saobraÄajnih Äunjeva - "umetniÄka intervencija" lokalnih mangupa koja je, zahvaljujuÄi njihovoj upornosti, postala regularan deo skulpture i uÄinila je poznatom. Ili neki od grafita uz obalu reke.
U nastavku, upoznala sam onu Å kotsku iz epskih spektakala, hladnu i maglovitu, ali tako nestvarno zelenu.
Busom sam krenula na turu po severu, ka Loh Nesu, jezeru u kojem po legendi živi ÄudoviÅ¡te Nesi. Dosta se vozi, ali putovanje nije dosadno, sve vreme gledala sam te pejzaže za kakve nisam verovala da zaista postoje - to su ona barÅ¡unasta brdaÅ¡ca u 50 nijansi zelene, idiliÄni potoÄiÄi, ovÄice koje pasu...
NajjaÄi momenat je svakako vidikovac "Tri sestre" u dolini Glenko, pogled na brdaÅ¡ca koja izgledaju kao da su od pliÅ¡a i baÅ¡ deluju kao razglednica, sa sve gajdaÅ¡em koji je svirao tradicionalne melodije i svemu dao joÅ¡ jednu dimenziju.
Mesto je, doduÅ¡e, Äuveno po zloglasnom masakru u Glenku iz februara 1692. godine, kada su vladine snage muÄki ubile 38 pripadnika lokalnog klana Makdonald uprkos tome Å¡to su im ovi pružili gostoprimstvo i dom. Zbog ovog tragiÄnog dogaÄaja, dolina se u pesniÄkim i narodnim predanjima Äesto naziva "Dolina suza".
Zanimljivije priÄe pletu se oko Loh Nesa i dvorca Erkart (Urquhart), taÄnije njegovih ruÅ¡evina koje se uzdižu nad jezerom.
Legenda kaže da ogromno, misteriozno biÄe živi u jezeru loh nes, Äak su mu nadenuli i ime - Nesi, a po navodnim fotografijama i svedoÄanstvima izgleda kao neku vrstu drevnog vodenog reptila, sa dugim vratom koji viri iz vode. Mada, i bez toga, tumaranje kroz nekadaÅ¡nje odaje srednjevekovnog kamenog zamka dovoljno je uzbudljivo da sam prestala da blenem u mirnu povrÅ¡inu jezera.
Pored je, naravno, i prodavnica suvenira gde je Nesi glavna zvezda.
Poslednja taÄka u Å kotskoj bio mi je Edinburg i baÅ¡ se potrefilo da se tih dana održava Fringe, najveÄi festival izvoÄaÄkih umetnosti na svetu.
Zato su centar grada preplavili uliÄni umetnici, muziÄari, glumci, performeri, animatori... Lik lica obojenog u plavo izigravao je Vilijama Volasa i fotkao se s ljudima, mladi Japanac izvodio je vratolomije s bakljama, a mala pozoriÅ¡na trupa paradirala je s transparentima pozivajuÄi na veÄernji Å ou; nasred ulice ležalo je "krvavo telo" - ispostavilo se da je i to reklama za neku predstavu o hitnoj pomoÄi; bila je tu i žena s najviÅ¡e pirsinga na licu, klovn kojeg su svi zaobilazili, komiÄarka u Å arenom kostimu, ekipa koja je Äuskala u hodu u nekoj silent disco akciji, rasplesane Havajke, naravno i gomila gajdaÅ¡a...
Samo su se smenjivali po punktovima nanizanim u glavnoj ulici, svaki put kad bih proÅ¡la deÅ¡avalo se neÅ¡to drugo. Zato mi je bilo malo manje krivo Å¡to je Äuveni zamak bio zatvoren za posetioce, ovo mi je bilo baÅ¡ poseban doživljaj.
Viktorijina ulica zaista je tako Å arena kao na slikama, a svratila sam i u onaj kafiÄ u kojem je, kažu, "roÄen Hari Poter" - Džej Kej Rouling je tamo pisala delove ranih knjiga o deÄaku Äarobnjaku, a specijalitet Elephant Housea danas je puter pivo s karamelom i Å lagom. Ne mogu reÄi da sam oduÅ¡evljena, ali ok je probati.
Edinburg je prelep i bez tog Å arenog haosa, ali mi je drago Å¡to sam ga videla u ovom izdanju i po tom prelepom vremenu. Zanimljivo, nijednom nisam pokisla tokom ovog putovanja.
A ako želite da Äitate Å ta sam joÅ¡ doživela obilazeÄi Veliku Britaniju ovog leta - zapratite stranicu PutniÄarenje na Instagramu.
