Decenijama je u društvu važilo gvozdeno uverenje da su najbolje ocene i knjižica puna petica jedina sigurna karta za uspešnu budućnost. Međutim, surova realnost i životne priče miliona ljudi svakodnevno dokazuju suprotno - školski rezultati nisu presudni za postizanje realnog uspeha. Mnogo je primera gde nekadašnji prosečni učenici danas vode sopstvene firme, grade vrhunske karijere ili dominiraju u kreativnim industrijama. Naučnici i stručnjaci za ljudske resurse slažu se u jednom: ocene su samo broj, a ono što pravi razliku na tržištu rada jesu osobine i veštine koje se razvijaju mimo školske klupe.
Glavni problem sa ocenjivanjem leži u tome što ono uglavnom meri koliko je učenik sposoban da reprodukuje određeni nastavni materijal i ispuni krute zahteve programa. Ocene, nažalost, ne govore apsolutno ništa o kreativnosti, timskom radu, veštini ubeđivanja ili sposobnosti reagovanja pod pritiskom i u nepredviđenim situacijama. Upravo su ove praktične veštine ključne u odraslom dobu. Savremeni poslodavci danas sve manje gledaju prosek na diplomi, a sve više cene fleksibilnost, samostalnost i brzinu rešavanja realnih problema.
Ljudi koji svoje samopouzdanje nisu gradili isključivo na peticama u dnevniku, znatno češće su spremni da preuzmu rizik . Oni nemaju paničan strah od greške, pa rado isprobavaju nove profesionalne puteve, menjaju branše ili hrabro pokreću sopstveni biznis . To, naravno, ne znači da će svaki prosečan učenik automatski postati uspešan preduzetnik, ali njihova spremnost na eksperimentisanje i lakše prihvatanje neizvesnosti predstavljaju ogromnu prednost u surovom poslovnom svetu.
Moderno tržište rada bukvalno gladuje za takozvanim "mekim veštinama". Socijalne veštine - kao što su sposobnost aktivnog slušanja, saradnja, pregovaranje i efikasno rešavanje sukoba - danas imaju težinu podjednaku formalnom znanju. Osobe koje krasi visoka emocionalna inteligencija mnogo lakše grade stabilne profesionalne odnose i bolje funkcionišu u timovima. Zato oni koji poseduju razvijenu komunikaciju znatno brže stiču poverenje klijenata i nadređenih, što im omogućava ekspresno napredovanje u karijeri.
Ono u čemu prosečni đaci često dominiraju nad odlikašima jeste odnos prema neuspehu . Učenici koji su od malih nogu navikli samo na vrhunske rezultate i pohvale često nemaju razvijene mehanizme za suočavanje sa porazom. Za njih je prvi poslovni neuspeh traumatičan jer su navikli samo na pobede. Sa druge strane, oni koji nisu uvek bili najbolji u razredu znatno ranije shvataju da su greške prirodan deo razvoja . Ta mentalna žilavost im omogućava da lakše izvuku pouke, otresu prašinu sa sebe i pokušaju ponovo.
Kada se podvuče crta na duže staze, uspeh ne dostižu uvek najtalentovaniji ili oni sa najvišim koeficijentom inteligencije. Ključni faktori su sistematičnost, strpljenje i čelična upornost uprkos preprekama. Osobe koje se konstantno usavršavaju, uče na sopstvenim greškama i ne odustaju nakon prvog šamara sudbine imaju dramatično veće šanse da ostvare svoje ciljeve. U realnom životu, upornost je važnija od talenta .
Naravno, ovo istraživanje ne treba tumačiti kao poruku da su loši rezultati u školi garancija uspeha ili da obrazovanje treba bataliti. Obrazovanje ima ključnu ulogu u formiranju ličnosti. Kroz školski sistem stičemo bazična znanja, razvijamo logičko razmišljanje i učimo kako da analiziramo informacije. Ipak, same ocene nikada nisu bile, niti će biti, precizna prognoza nečije životne staze. Faktori poput intelektualne radoznalosti, otvorenosti za učenje i konstantnog rada na sebi su ono što na kraju deli uspešne od prosečnih.
