Ljudi rođeni između 1945. i 1965. razvili su jedinstvenu veštinu upravljanja emocijama. To što su živeli u posleratnom periodu ostavilo je dubok trag na ličnost ove generacije, dajući im zajedničku crtu koju psiholozi posebno proučavaju.

Odrastali su u svetu obeleženom nestašicama (oni stariji), ili su ih vaspitavali roditelji koji su godinama zadržali strah od nemaštine i neizvesne budućnosti: bebi-bumeri, rođeni od kraja Drugog svetskog rata do sredine 60-ih godina, živeli su sa ovom specifičnošću koja je oblikovala njihov karakter.

Psiholozi su izričiti: niko se ne rađa sa unapred definisanom ličnošću - ona se formira tokom godina, posebno u detinjstvu . Ekonomski kontekst i ljudi koji nas odgajaju igraju ključnu ulogu u tome kako vidimo svet, kakav nam je karakter i kako reagujemo na poteškoće.

Zato su bebi-bumeri poslednjih godina bili predmet posebnih psiholoških studija. Nalaze se u samom centru teorije socioemocionalne selektivnosti , koju je razvila psihološkinja Lora Karstensen sa Univerziteta Stenford. Ova teorija pokazuje da kada ljudi doživljavaju vreme kao ograničeno ili okolnosti kao nesigurne, oni prirodno reorganizuju svoje prioritete. Umesto da troše energiju na sporedne konflikte , usmeravaju je na ono što im donosi stvarnu dobrobit: čvrste društvene veze, obogaćujuća iskustva i jasne ciljeve.

U svom radu objavljenom 2021. godine, Lora Karstensen ovako sažima suštinu svoje teorije: "Socioemocionalna selektivnost tvrdi da približavanje kraja - bilo zbog starenja ili drugih razloga poput preseljenja ili teške bolesti - izaziva motivacione promene u kojima emotivno značajni ciljevi dobijaju prednost nad istraživanjem novog."

Slično važi i za ono što naučnici nazivaju efektom pozitivnosti : starije osobe lakše pamte i obrađuju pozitivne nego negativne informacije. Razvijaju manju toleranciju na "male drame" i aktivno traže duševni mir. Razvojna psihologija dodaje da izloženost umerenim poteškoćama u detinjstvu može podstaći adaptivnu otpornost (rezilijentnost), pod uslovom da je praćena dovoljnom podrškom.

Međutim, ovo učenje imalo je svoju cenu. Isti kontekst koji je ojačao njihovu sposobnost prevazilaženja prepreka doveo je i do toga da mnogi od njih banalizuju patnju ili potiskuju sopstvena osećanja.

Izrazi poput "u moje vreme je bilo gore", "ti nisi osetio rat (ili posleratno doba)" ili "mi se nismo žalili" odražavaju ovaj mehanizam relativizacije. To jeste korisno za sagledavanje stvari iz prave perspektive, ali ponekad može naškoditi empatiji veblagonaklonosti, naročito prema mlađim generacijama.

Ljudi rođeni u periodu neposredno posle rata pa sve do sredine 60-ih zbog toga nisu emotivno superiorni . Psihologija jednostavno ukazuje na to da je prolazak kroz istorijski period obeležen nesigurnošću i traumama njihovih roditelja ostavio pečat i zajedničku crtu na mnoge pripadnike ove generacije.

Istraživači podsećaju da rezilijentnost zapravo ne zavisi od običnog datuma rođenja. Dobra vest je da je to sposobnost koja se može razvijati u bilo kom životnom dobu, učenjem kako da tolerišemo male doze nelagodnosti i prihvatimo frustraciju kao sastavni deo života. Ona se, dakle, može naučiti, ili još bolje: prenositi s generacije na generaciju.