Tradicionalno zidanje sa debelim malterom i "sendvič" fasadama polako odlazi u istoriju. Evo kako milimetarska preciznost u startu menja matematiku na gradilištu.
Gradnja porodične kuće u Srbiji odavno je prestala da bude samo pitanje izbora placa i kvadrature.
Sa divljanjem cena građevinskog materijala ve hroničnim nedostatkom kvalifikovane radne snage, investitori se suočavaju sa ozbiljnim problemom: kako izgraditi energetski efikasan dom, a ne bankrotirati pre unutrašnjih radova?
Iskustva sa terena pokazuju da najveći troškovi zapravo nastaju tamo gde ih laici najmanje očekuju – u takozvanim „skrivenim fazama“ gradnje.
Klasično zidanje giter blokom toleriše odstupanja u centimetrima. Kada majstori završe grubi deo posla, na scenu stupa unutrašnje malterisanje.
Da bi se zidovi doveli u vertikalu, često se troše enormne količine materijala, a slojevi maltera prelaze 2 do 3 centimetra.
Godinama je formula za kuću na Balkanu bila: blok + stiropor + demit fasada. Međutim, svaki prekid u izolaciji, loše odrađen serklaž ili nadvratna greda stvaraju „toplotne mostove“ – mesta kroz koja toplota bukvalno isparava iz kuće, a računi za grejanje rastu.
Inženjerski preokret: Prelazak na homogene termo blokove širine 30 ili 37,5 cm menja pravila igre.
Ovi blokovi sami po sebi imaju koeficijent prolaza toplote koji zadovoljava oštre evropske standarde, čime dodatna, komplikovana višeslojna izolacija postaje potpuno nepotrebna. Manje slojeva znači manje mesta za grešku majstora.
Klasična gradnja sa puno „mokrih faza“ zahteva mesece čekanja da se objekat prirodno isuši pre nego što se postave parket, gips i stolarija.
Svaki mesec čekanja produžava rok predaje ključeva i košta.
Primena monolitnih sistema gde se elementi spajaju tankoslojnim malterom (od svega 1-2 mm) praktično proteruje tešku mešalicu sa gradilišta.
Prostor ostaje čist, faza sušenja se preskače, a brzina gradnje se skoro duplira, što investitoru donosi direktnu uštedu na dnevnicama radnika
