Za Artura i Odri Kermalvezen prvi susret 2010. godine bio je, kako ona danas kaže, „ljubav na prvi pogled“. Međutim, pre nego što su mogli da započnu vezu, morali su da dobiju odgovor na pitanje koje većini parova nikada ne bi palo na pamet - da li su možda brat i sestra.

Oboje su rođeni u Parizu nakon donacije sperme, a u vreme kada su začeti u francuskoj prestonici postojale su samo dve banke sperme. Zbog anonimnosti donora nisu znali identitet svojih bioloških očeva, pa nisu mogli da isključe mogućnost da je u njihovom začeću učestvovao isti muškarac.

Artur je odrastao znajući da je začet uz pomoć donora sperme, a nepoznavanje biološkog porekla godinama ga je opterećivalo.

- Zamišljao sam da bi to mogao da bude moj učitelj ili ljudi koje sam viđao u autobusu. Bio sam veoma ljut jer je nemoguće tako živeti - ispričao je.

Odri je, s druge strane, tek kao odrasla osoba od roditelja saznala da je začeta donacijom. U međuvremenu je postala advokat specijalizovan za bioetiku, pa je veoma dobro poznavala francuske propise koji su štitili anonimnost donora.

Dok je pokušavala da pronađe druge ljude začete na isti način, naišla je na Artura, koji je napisao knjigu o sopstvenoj potrazi za biološkim poreklom.

Odri kaže da ju je posebno pogodilo to što je u njegovim rečima prepoznala osećanja koja ni sama do tada nije umela da objasni.

Kada su se upoznali uživo, privlačnost je bila trenutna. Ali upravo tada pojavilo se pitanje koje je promenilo sve.

Pre nego što su prijateljstvo pretvorili u ljubavnu vezu, želeli su da budu sigurni da nisu u krvnom srodstvu. Problem je predstavljalo francusko zakonodavstvo.

Genetsko testiranje u Francuskoj strogo je regulisano, a komercijalni kućni DNK testovi kakvi su dostupni u brojnim drugim državama nisu dozvoljeni za privatnu upotrebu. Zbog toga servisi poput 23andMe, Ancestry i MyHeritage ne šalju svoje komplete direktno korisnicima u Francuskoj. Odri i Artur zato nisu mogli jednostavno da naruče test i dobiju odgovor. Nakon višemesečne potrage pronašli su lekara na jugu Francuske koji je pristao da obavi genetsku analizu. Test su platili 900 evra u gotovini.

Rezultat je pokazao da nisu u srodstvu.

Ipak, nisu bili potpuno mirni. Pošto je čitav postupak bio pravno problematičan, Odri je kasnije priznala da su se čak pitali da li mogu da veruju dobijenom rezultatu.

- Plašili smo se da je prevarant - rekla je.

Odri je narednih godina pokušavala da kroz institucije dobije više informacija o svom donoru. Želela je da sazna da li je još živ, koliko puta je donirao spermu i da li postoji mogućnost da je Artur među ljudima začetim njegovim donacijama.

Njeni pokušaji nisu doneli odgovore. Posle tri godine pravnih borbi, Odri i Artur odlučili su da nastave život i venčali su se 2013. godine. Dve godine kasnije jedan lekar je pristao da proveri podatke o njihovim donorima . Nije smeo da im otkrije identitet muškaraca, ali je ustanovio važan detalj – njihovi donori rođeni su različitih godina.

To je značilo da nisu imali istog donora.

- Potpuno je bizarno da lekar o meni može da zna više nego ja sama - rekla je Odri.

Međutim, Artura ni to nije potpuno umirilo. Isti donor nije bio jedini način na koji bi njih dvoje teoretski mogli da budu genetski povezani. Na kraju su, posle godina oklevanja, ipak uradili komercijalni kućni DNK test.

Rezultat je definitivno potvrdio – nisu u srodstvu.

Tu se priča nije završila. Genetsko testiranje omogućilo im je da otkriju delove sopstvene porodične istorije koje su tražili praktično čitavog života. Artur je na Božić 2017. godine, posle tri decenije pitanja o tome ko mu je biološki otac, konačno stupio u kontakt sa svojim donorom.

Odri je čekalo još neobičnije otkriće . Među osobama sa kojima je imala genetsko podudaranje pojavila se žena po imenu Sofi. Odri ju je već poznavala – bila je njen advokat i zastupala ju je pred sudom u borbi za prava ljudi začetih donacijom.

DNK je pokazao da njih dve nisu bile samo saborci u istoj pravnoj bici. Bile su biološke sestre.

- Otkrila sam da je Sofi, žena čiji sam slučaj branila na sudu, moja biološka sestra - ispričala je Odri.

Odri i Artur testirali su se zajedno sa još osmoro ljudi koji su se zalagali za pravo osoba začetih donacijom da saznaju svoje poreklo. Rezultati su doneli još jedno iznenađenje.

Od desetoro testiranih, četvoro je bilo povezano istim donorom – Odri, njen brat Piter, Sofi i njen brat Dejvid. Za Odri je to bio dokaz da strah koji su ona i Artur imali na početku veze nije bio samo hipotetički. Kasnije ju je genetsko podudaranje sa jednim Amerikancem dovelo i do identiteta njenog donora, Filipa. Međutim, on je do tada već preminuo.

Odriina majka kontaktirala je njegovu porodicu i zahvalila im na njegovom „daru“. Porodica ih je prihvatila, a ispostavilo se da čak ni Filipova sestra nije znala da je bio donor sperme.

Odri je konačno dobila priliku da vidi njegove fotografije i snimke, čuje njegov glas i sazna više o zdravstvenoj istoriji svoje biološke porodice.

- Mogu da ga gledam, da vidim kako se kretao i da čujem njegov glas - rekla je.

Priča Odri i Artura na kraju je postala deo mnogo šire rasprave o pravima ljudi začetih donacijom. Odriina dugogodišnja pravna borba i Arturova knjiga doprinele su javnoj debati koja je pratila promene francuskih propisa o anonimnosti donora.

Nova pravila omogućavaju generacijama začetim prema izmenjenom sistemu da, kada postanu punoletne, zatraže podatke o identitetu donora.

Ipak, Francuska i dalje ima veoma stroga pravila kada je reč o privatnim kućnim DNK testovima.

Za Odri zato priča nije završena pronalaskom sopstvenog biološkog porekla.

- Svaka osoba ima pravo da zna svoje poreklo i svoju istoriju - poručila je.