Da li neko ÄeÅ¡ka nos, dodiruje uvo, trepÄe ÄeÅ¡Äe nego inaÄe ili izbegava pogled? Ovakve znakove Äesto povezujemo s tim da neko ne govori istinu, odnosno da laže, ali psiholozi upozoravaju da govor tela nije pouzdan naÄin da otkrijemo da li neko govori istinu.
Mnogo viÅ¡e mogu da otkriju naÄin na koji osoba odgovara na pitanja, piÅ¡e Science Focus .
Najbolji lažovi, kažu struÄnjaci, trude se da njihove priÄe budu jednostavne. Ipak, to nije tako lako kao Å¡to zvuÄi. Jedna laž Äesto zahteva drugu, zatim joÅ¡ jednu. Potrebno je osmisliti Äitavu priÄu, zapamtiti detalje i biti spreman da ih po potrebi ponoviÅ¡ ili prilagodiÅ¡, u zavisnosti od pitanja koje sledi.
Zbog toga je laganje za mozak priliÄno zahtevan zadatak.
âAko govorite laž koja nosi velike posledice, obiÄno ste je prethodno uvežbali â razmiÅ¡ljali ste o njoj, pokuÅ¡avate da zapamtite Å¡ta ste rekli kako biste mogli da ponovite istu priÄu ako vas ponovo pitajuâ, objaÅ¡njava dr Å eron Leal, psiholoÅ¡kinja sa Univerziteta u Portsmutu.
Osoba koja laže istovremeno prati i sopstveno ponaÅ¡anje, pokuÅ¡ava da ne izgleda nervozno i da sagovornika gleda direktno u oÄi. Uz to, posmatra reakciju osobe kojoj laže kako bi procenila da li joj priÄa prolazi.
Istraživanja pomoÄu magnetne rezonance pokazuju da se istina prvo pojavi u mozgu, a zatim mora biti potisnuta kako bi osoba mogla da izgovori neistinu. Sve to dodatno optereÄuje kognitivne sposobnosti.
Moglo bi se oÄekivati da Äe se takav mentalni napor jasno videti kroz fiziÄke znakove. MeÄutim, istraživanja pokazuju da to nije baÅ¡ tako.
Leal, koja se bavi prouÄavanjem znakova laganja, smatra da je vreme da promenimo naÄin na koji pokuÅ¡avamo da prepoznamo laž.
âSada znamo da je verbalno otkrivanje laži mnogo bolje od neverbalnog, iako toliko sluÅ¡amo o neverbalnim znakovimaâ, kaže ona.
Drugim reÄima, ÄeÅ¡kanje, vrpoljenje, treptanje ili izbegavanje pogleda nisu pouzdani pokazatelji da neko laže. Zapravo, istraživanja ukazuju na suprotno â ljudi koji lažu ponekad postaju mirniji i manje se pomeraju kako bi delovali uverljivo.
Mnogo korisniji tragovi kriju se u onome Å¡to osoba govori â odnosno u tome Å¡ta kaže i na koji naÄin to kaže.
StruÄnjaci za ispitivanje koriste razliÄite tehnike kojima mogu da podstaknu osobu da sama otkrije nedoslednosti u svojoj priÄi.
Jedna od njih je takozvani strateÅ¡ki pristup koriÅ¡Äenju dokaza. SuÅ¡tina je u tome da ispitivaÄ postavlja pitanja o odreÄenom dogaÄaju, ali ne otkriva odmah informacije koje veÄ poseduje.
Osoba koja govori istinu, a nema Å¡ta da krije, ÄeÅ¡Äe Äe spontano ponuditi detalje i slobodno priÄati o dogaÄaju.
Onaj ko laže, s druge strane, može da negira da je uopšte bio prisutan, da izbegava konkretne detalje ili da pokušava da skrene razgovor u drugom pravcu.
JoÅ¡ jedan koristan pristup jeste da se od osobe traži da sama navede informacije koje bi mogle da potvrde njenu priÄu.
Istraživanja pokazuju da su ljudi koji govore istinu skloniji da spontano navedu takve detalje â na primer, da pomenu druge osobe koje su bile prisutne na dogaÄaju. Lažovi su mnogo reÄe spremni da ponude informacije koje bi mogle nezavisno da provere njihovu priÄu.
Postoji i tehnika poznata kao kognitivna procena verodostojnosti, u kojoj se od osobe traži da viÅ¡e puta ispriÄa svoju verziju dogaÄaja, prenosi Danas.
Istraživanja pokazuju da ljudi koji govore istinu tokom ponovljenog prepriÄavanja Äesto dodaju nove detalje kojih se naknadno sete.
Lažovi, meÄutim, imaju tendenciju da se drže iste, jednostavne verzije priÄe. Å to manje detalja dodaju, manji je rizik da Äe se zapetljati u sopstvene izmiÅ¡ljotine.
JoÅ¡ jedan zanimljiv naÄin jeste da se osoba zamoli da ispriÄa dogaÄaj obrnutim redosledom.
Onome ko govori istinu to uglavnom predstavlja manji problem, jer se može osloniti na stvarno seÄanje. Osoba koja izmiÅ¡lja priÄu mora da se priseti niza konstruisanih dogaÄaja i obrne njihov redosled, Å¡to predstavlja dodatno kognitivno optereÄenje i poveÄava moguÄnost greÅ¡ke.
SliÄan efekat imaju i neoÄekivana pitanja koja se odnose na glavni dogaÄaj, ali traže detalje o kojima osoba možda nije unapred razmiÅ¡ljala.
Na primer, ispitivaÄ može da zatraži precizan opis prostorije u kojoj se dogaÄaj navodno odigrao ili da pita da li je tamo bila neka osoba Äije prisustvo može naknadno da se proveri.
Takva pitanja mogu da izazovu oklevanje, kontradikcije ili greÅ¡ke u priÄi.
Zato, ako pokuÅ¡avate da procenite da li neko govori istinu, možda nije najkorisnije da posmatrate da li dodiruje nos ili skreÄe pogled.
Mnogo bolji pristup je da pažljivo sluÅ¡ate priÄu, tražite konkretne detalje, postavljate neoÄekivana pitanja i proveravate da li se odgovori meÄusobno slažu.
Ipak, nijedna od ovih tehnika sama po sebi nije nepogreÅ¡iv dokaz da neko laže. Ljudi se razlikuju u naÄinu komunikacije, pamÄenju i reakcijama pod pritiskom, pa je kontekst uvek važan.
