Hronično rano jutarnje buđenje, znatno ranije u odnosu na plan i alarm, i bez mogućnosti da ponovo zaspi i postigne neophodan odmor, predstavlja čest poremećaj spavanja koji može znatno da utiče na svakodnevno funkcionisanje i opšte zdravlje.

Uzroci ove pojave mogu da budu veoma raznoliki, od stresa i psiholoških stanja poput anksioznosti, pa sve do fizioloških promena koje dolaze sa starenjem.

Glavni uzrok hroničnih poteškoća sa održavanjem sna ujutru jeste nesanica , koja predstavlja problem sa uspavljivanjem ili održavanjem sna.

Ona se često povezuje sa ranim buđenjem. Ova buđenja mogu da se dešavaju tokom cele noći, ali postaju češća u kasnijim noćnim satima kako se sposobnost održavanja sna smanjuje. San kod nesanice biva odložen, isprekidan ili poremećen, što jutarnja buđenja čini posebno izazovnim.

Sposobnost spavanja povezana je sa cirkadijalnim ritmom, koji prati signale dana i noći radi lakšeg spavanja noću i buđenja ujutru.

Drugi faktor koji izaziva san jeste homeostatski nagon za spavanjem. To je rastuća potreba za spavanjem koja se nakuplja tokom budnog stanja. Ona uključuje postepeno nakupljanje moždane hemikalije - adenozin. Ovaj signal pospanosti pomaže pri započinjanju sna. Tokom spavanja, on se eliminiše, te se do sredine noći potreba za spavanjem smanjuje. Do jutra, on gotovo potpuno nestaje.

Kada dođe do buđenja tokom noći, posebno pred jutro, povratak u san postaje teži zbog smanjenog nivoa adenozina.

Nesanica može da se kontroliše različitim pristupima, a kognitivno-bihejvioralna terapija za nesanicu (KBTI) je posebno delotvorna. Ona predstavlja edukativni program koji uči veštinama koje pomažu kod hroničnih poteškoća sa spavanjem.

Poremećaji raspoloženja, posebno anksioznost i depresija , često se povezuju sa ranim jutarnjim buđenjem, neretko svega nekoliko sati pre planiranog ustajanja.

Na primer, pri podešenom alarmu za šest sati ujutru, osoba koja se bori sa depresijom može da se probudi već u četiri sata bez ikakvog jasnog razloga.

U kontekstu psihijatrijskih tegoba, ovi problemi mogu da potraju, pa je neophodno lečenje svake prateće depresije ili anksioznosti. Terapija može da zahteva primenu lekova ili savetovanja, dok se kombinovani pristup pokazuje kao najefikasniji.

Problemi sa spavanjem narušavaju raspoloženje , dok ujedno i poremećaji raspoloženja u velikoj meri utiču na san. Paralelnim delovanjem na oba poremećaja uspešno se razrešava ovaj složeni odnos.

Opstruktivna apneja u snu može da izazove rana jutarnja buđenja.

U toku noći se prolazi kroz nekoliko faza sna. Tokom druge polovine noći preovladava REM faza - faza brzih pokreta očiju, u kojoj se sanja, i veća je verovatnoća da se apneja u snu javi tokom ove faze.

Tokom REM faze, mišići tela su aktivno paralizovani - uključujući i mišiće koji oblažu gornje disajne puteve. Ovo može da se manifestuje kao poremećeno disanje i apneja u snu. Epizode apneje u snu obično nakratko probude ljude iz sna. Jutarnja buđenja mogu da se jave kada se simptomi apneje u snu pogoršaju tokom dužih perioda REM faze prema jutarnjim satima.

Apneju u snu se leči uređajima koji mogu da pomognu da disajni putevi ostanu otvoreni kako ne bi došlo do njihovog kolapsa. Uz odgovarajući tretman, kvalitet sna se značajno poboljšava.

Neki ljudi imaju prirodnu tendenciju da se bude rano ujutru - ranoranioci.

Neki ljudi su jednostavno prirodno jutarnji tipovi: više vole da se uspavaju ranije, oko 21 sat, i da se bude ranije - do 5 ili 6 ujutru.

Ovo može da bude doživotna sklonost, i iako nije nužno nenormalno, može da dovede do ranih jutarnjih buđenja.

Mnogi ljudi se takođe bude ranije ujutru sa godinama. Sa starenjem, sposobnost da se održi kontinuiran, neprekinut period sna se smanjuje .

Mehanizam spavanja kod njih više ne radi tako dobro kao nekada. San može da postane više isprekidan, a može i više vremena da se provede u budnom stanju dok se ne zaspi.

I ukupno vreme spavanja može da bude skraćeno.

Poremećaji cirkadijalnog ritma , poput sindroma unapređene faze sna, takođe mogu da dovedu do ranog jutarnjeg buđenja. Kod sindroma unapređene faze sna, početak i završetak sna se pomeraju ranije za nekoliko sati.

Kada se dovoljno naspava pre buđenja, nema razloga za zabrinutost.

Mnoge osobe starije od 65 godina imaju smanjenu potrebu za snom, te kod njih mogu da se jave rana jutarnja buđenja, naročito usled predugog boravka u krevetu.

Smanjenje vremena provedenog u krevetu pomaže u usklađivanju sa stvarnim potrebama organizma, čime se eliminišu ova rana buđenja.

Procenjuje se da je odraslima starijim od 65 godina u proseku potrebno sedam do osam sati sna.

U slučajevima kada odmor nije dovoljan, preporučuje se konsultacija sa lekarom. Promena životnih navika ili medicinske intervencije pružaju značajnu pomoć. Ukoliko sindrom unapređene faze spavanja počne da remeti svakodnevne aktivnosti, lečenje se sprovodi primenom melatonina i izlaganjem svetlosti tokom večernjih sati.